НАГРАДА ЗА КЊИЖЕВНОСТ,ИСТОРИЈУ И КУЛТУРУ ''ЛАЗАРЕВО СЛОВО'' ЗА 2022.ГОДИНУ ПРИПАЛА ПУБЛИЦИСТИ И ПРЕВОДИОЦУ ЗОРАНУ ВУЛЕВИЋУ

НАГРАДА ЗА КЊИЖЕВНОСТ,ИСТОРИЈУ И КУЛТУРУ ''ЛАЗАРЕВО СЛОВО'' ЗА 2022.ГОДИНУ ПРИПАЛА ПУБЛИЦИСТИ И ПРЕВОДИОЦУ ЗОРАНУ ВУЛЕВИЋУ

Удружење Српских књижевника у отаџбини и расијању са сједиштем у Андријевици је од 2018. установило награду ''Лазарево слово'', које је:

за 2018. године додијељено историчару Горану Киковићу,

за 2019.годину проф.др Драгомиру Кићовићу,

за 2020. Књижевнику Миловану Мишу Кубуровићу,

за 2021. публицисти и пјеснику Давиду Лалићу.

Удружења Српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица,која носи назив ''Лазарево слово'' .Ове године је именовало жири у саставу: Предсједник жирија је публициста и пјесник Давид Лалић, и чланови: Бранислав Оташевић, књижевник и новинар и Жарко Бојић,пјесник.

Награда ''Лазарево Слово'' за 2022.годину припла је Зорану Вулевићу,публицисти и преводиоцу

Зоран Вулевић је рођен 1953. године у Србици, АП Косово и Метохија, у вријеме када је његов отац по одлуци Министарства правде СФРЈ био на служби у том мјесту, као најстарије од петоро дјеце. По повратку у СР Црну Гору, саградивши породичну кућу у Доњим Лугама, предграђу Берана, отац Новица и мајка Душанка, дјев. Киковић, школују своју дјецу у Иванграду (како се тада звало Беране). Зоран завршава основну осмогодишњу школу и потом гимназију као ''лучоноша'' односно као најбољи ђак угледне беранске гимназије ''Панто Малишић'' заједно са Вукотом Бабовићем из Будимље, будућим универзитетским професором и академиком ДАНУ.

Послије одбране матурског рада на њемачком језику (први случај у историјату ове школе која постоји од 1913. године) одлази у Београд на одслужење војног рока и започиње студије на Филолошком факултету у Београду, група њемачки језик и књижевност. Међутим, крајње критична материјална ситуација изискивала је потребу за зарадом како би оцу помогао у одржању породице и школовању дјеце, па је Зоран одмах засновао стални радни однос и све до стицања старосне пензије 2018. године радио је у Београду на разним дужностима, најприје у државним институцијама а потом, по распаду југословенске државе, и у приватној фирми до краја радног вијека. Упоредо је наставио са разним активностима започетим још у младости (преводилаштвом, публицистиком, енигматиком и шахом), да би касније био сарадник многим својим професорима у писању њихових значајних књига, не само као лектор, коректор и технички уредник у компјутерској обради већ и као рецензент, најчешће на личну молбу угледних аутора којима је помагао. Много је таквих приказа разасуто у разним књигама које на жалост нијесу прикупљени на једном мјесту, јер својим квалитетом и разноврсношћу заслужују позорност шире читалачке публике. Ипак, надамо се да ће сада, када као пензионер има много више слободног времена, успјети да систематизује све своје до сада објављене радове, да заврши многе започете рукописе и да нам понуди још многа задовољства у будућности.

До сада је одштампао родословну књигу ''Трешњево – завичај братства Вулевића'' (у коауторству са својим стрицем Миодрагом-Мишом) коју је штампала Културно-просвјетна заједница Републике Србије, Одбор САНУ за проучавање села, 2000 године као ''посебно издање 21'' и обимну монографију ''Живот и дјело Момчила Радомировог Вулевића'', гдје су му сарадници били истакнути научни радници међународне репутације (академик Јелена Јурјевна Гускова, руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе на институту за славистику Куске академије наука; Татјана Дмитријевна Суходуб, доктор филозофских наука, руководилац Центра за хуманистичко образовање Националне Академије Наука Украјине; Миомир Дашић, академик ЦАНУ и инострани члан Руске академије природних и друштвених наука; генерал-мајор Лука Кастратовић, доктор наука Одбране, безбједности и заштите).

У припреми су разни његови рукописи у завршној фази, од којих се издваја вишетомни рјечник васојевићког народног говора под радним насловом ''Реченик''. Желимо му дуг живот и плодан стваралчки рад.