logo3

МИЉАН СТАНИШИЋ,ГЛАС ХОЛМИЈЕ ПРЕДСТАВЉА ЛУЧУ СРПСКЕ МИСЛИ ДАНАС У ЦРНОЈ ГОРИ

МИЉАН СТАНИШИЋ,ПРОФЕСОР И ПУБЛИЦИСТА ИЗ ДАНИЛОВГРАДА О ЧАСОПИСУ ГЛАС ХОЛМИЈЕ И СТВАРАЛАЧКОМ ОПУСУ ИСТОРИЧАРА ГОРАНА КИКОВИЋА 
-ГЛАС ХОЛМИЈЕ ПРЕДСТАВЉА ЛУЧУ СРПСКЕ МИСЛИ У ДАНАШЊОЈ ЦРНОЈ ГОРИ

Даниловград,30.мај 2019

Моје вечерашње обраћање односиће се на излагање о часопису "Глас Холмије", као и о богатом стваралачком опусу њеног уредника проф. Горана Киковића. "Глас Холмије" је часопис за књижевност, историју и културу и представља једини српски часопис са сјевера Црне Горе, који излази на српском језику и ћириличном писму. Самим својим насловним одредницама овај часопис се јасно позиционирао да истражује, презентује и његује богату српску традицију, историју, културу, тј. духовност Васојевића и Црне Горе кроз вјекове, као и бави се актуелном незавидном позицијим српског народа у Васојевићима и Црној Гори, који је на удару неототалитарних,антисрпских, монтенегринских структура, које потиру све оне вриједности по којима су ови простори били препознати и унијели их у цивилизацијске токове. Осма година од постојања овог еминентног часописа и изашлих 39 бројева у условима дискриминације српског народа, представља лучу српске слободне мисли у данашњој неслободној, заробљеној, антисрпској Црној Гори, гдје је читави један народ, српски народ, који је стварао и прославио Црну Гору, данас етикетиран реметилачким фактором, гдје се атакује на Митрополију Црногорско- приморску, т.ј. на укупни српски идентитет, гдје се на правди Бога осуђују српски политички лидери и сл. "Глас Холмије" је постао препознатљив не само у Васојевићима него и шире јер је квалитетним текстовима еминентних стваралаца из разних области постао незаобилазно штиво, сазнајног карактера, које учи и опомиње да се не смијемо одрећи свога српског идентитета што су нам у аманет оставили наши славни преци и као путоказ којим освештаним путевима ми њихови потомци треба да ходимо. Часопис "Глас Холмије" у имену и својим дјеловањем часно носи идеју и дјело кнеза Николе Милошевића Васојевића, оснивача кнежевине Холмије, који је главом платио своју замисао да оснивањем ове кнежевине буде стожер и за окупљање и обједињавање осталих брдских српских племена, како би се тим чином створила јака српска држава од старе Црне Горе и Брдских племена. Међутим, владајућа династија Петровића је како тада, тако и касније такве тенденције сурово кажњавала, јер је у свему тежила да има примат, па и у случајевима када је то штетило општим српским интересима. Тако је наведену замисао то главом платио, каo што смо навели, изузетна личност кнез Никола Милошевић Васојевић. 
Са уједињењем Бјелопавлића и Пипера са четворонахијском Црном Гором, након величанствених побједа на Мартинићима и Крусима и стварањем државе са два ентитета Црне Горе и Брда, као и каснијим придруживањем њима и других брдских племена, само за неко вријеме је изражавало њихове племенске специфичности и препознатљивости које су давале квалитет тој држави. Међутим, династија Петровића је тежила да брдска племена која су се са великим жаром ујединила са Црном Гором, унификује и преточи у црногорски идентитет, укидајући касније из назива државе ентитет Брда, бришући њихову препознатљивости, које су се временом све више губиле, али не спорећи њихов заједнички српски именитељ. У конкретном случају термин Црна Гора није ваљано изражавао идентитет Брдских племена. Брдска племена су и у суровим условима турске окупације опстајала као самостална племена и услед упућености једних на друге, као и везивањем за четворонахијску Црну Гору и обратно, кроз међусобне помоћи у невољама и кроз друге облике сарадње (без обзира на повремена међусобна трвења). Уједињење ових Брдских српских племена са Старом Црном Гором били су природни процеси, али то није био разлог црногорским властодршцима да их маргинализују, асимилују и претварају у провинцијалне Црногорце, потирући њихове препознатљивости и идентитете. Те тенденције, али у још бруталнијем виду испољавају се и до дана данашњег. Данас ова антисрпска, антидемократска,неототалитарна,
монтенегринска дружина на власти потире све оне вриједности по којима су ови простори били цијењени и препознати. Њихов врхунски идеал је само монетарне природе, па у том циљу желе да створе послушну и подобну индивидуу, лишену српског националног, вјерског, традиционалног и културолошког утемељења и створе поданичку масу слугањерског, паланачког менталитета, подложну манипулацијама. Зато су изабрали план да из историје Црне Горе избришу све оно што има вјековни српски идентитет и садржај, јер Срби у Црној Гори, тј. Црногорци, Брђани, Херцеговци, Бокељи и др., имају богату слободарску традицију отпора свакој врсти тортуре, наметања, присиле, а то се не уклапа у монтенегрински концепт, не хајући за ону познату максиму „да они који не признају прошлост немају право ни на будућност“. Тако се и часопис "Глас Холмије" из броја у број залаже да се очувају и његују истинске вриједности српске баштине, што су нам оставили наши преци и да их још више развијамо и унапређујемо.
Како као главни уредник "Гласа Холмије", као и са до сада објављених осам књига, проф. Горан Киковић постаје познато историјско име, као надарени стваралац који истражује сложене теме и о њима износи историјске вредоносне ставове. Проф. Киковић изласком своје прве књиге "Војвода Павле Ђуришић“ 2003. године, која је уједно и била његов дипломски рад, скренуо је пажњу на себе, осветљавајући личност Павла Ђуришића и његову улогу у Другом свјетском рату, јер је до тада то било предмет једностраног, идеолошког тумачења и приказивања. Многи историчари просто су се утркивали који ће више оцрнити улогу војводе Павла Ђуришића и Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату, умјесто да су на један објективан, историјско-научни начин прилазили тој теми, како је то учинио аутор Киковић. И у следећим Киковићевим књигама потврђен је његов смисао за научно-истраживачки рад и жеђу за истином, па поред књиге о школству у своме крају, навешћемо и његову изузетно запажену књигу "Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење од 1914. до 1918. године", која је плод његовог стручног, научног, историјског приступа. Он је користећи релевантне домаће и стране историографске изворе допунио сазнања о мукотрпној и славној борби Васојевића и других брдских племена за слободу српског народа и тежњи за свесрпско уједињење, па је Подгоричка скупштина из новембра 1918. године само резултат и круна тог природног процеса и остварење вјековног сна да Срби створе уједињену државу српског народа, као гарант њиховог опстанка на овој балканској вјетрометини гдје се преклапају различити империјалистички утицаји моћних држава које нам кроз историју нијесу биле ни мало наклоњене, напротив! Од тих великих земаља једино нам је Русија била велики ослонац, заштитник и доброчинитељ, а не како то данас тенденциозно фалсификују монтенегрински властодршци уклапајући се у глобалистичке пројекте ткв. Новог свјетског поретка, придружујући се НАТО камарили, као монструозном извршиоцу тог пројекта и свјетским насилником, који тежи да сломи кичму Српсту, са коначним циљем како би под своју шапу ставили Русију и тиме постали свјетски господари. Горан Киковић у књизи "Русија и Црна Гора", користи се и релевантним изворима и анализом вриједне књиге др Мирчете Ђуровића "Црногорске финансије", у којој је др Ђуровић изнио документа о великој финансијској помоћи Русије Црној Гори од 1711. до 1916. године, чиме се долази до непобитног закључка, који истиче аутор Киковић: "Истина је да је пуна два вијека Русија давала бесповратну помоћ Црној Гори и без устезања сам у овој књизи додао објашњење које одговара историјској истини „да руске помоћи и заштите није било ни Црне Горе неби ни било". Свједоци смо како данашња однарођена монтенегринска власт та доброчинства бестидно враћа, непријатељски се односећи према Русији, али на срећу то није већинско мишњење народа које је бескрајно захвално Русији и у њој као што је то и вјековима било види "сунце са истока" и нашег пријатеља и доброчинитеља, онако како нам је у аманет оставио св. Петар Цетињски, као путоказ и опомену, а који гласи „Моли се Богу, а држи се Русије“.
Желимо уредништву "Гласа Холмије" и њеном уреднику Горану Киковићу да наставе своју часну мисију, о којој сам се у своме излагању бар донекле дотакао.

Фотографија корисника Горан Ивана Киковић