logo3

КЊИЖЕВНИК ИЗ АНДРИЈЕВИЦЕ МИЛАДИН ЋУЛАФИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ ФОНДА ЗАДУЖБИНЕ ''БРАНКО ЋОПИЋ''

КЊИЖЕВНИК ИЗ АНДРИЈЕВИЦЕ МИЛАДИН ЋУЛАФИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ ФОНДА ЗАДУЖБИНЕ ''БРАНКО ЋОПИЋ''

Чланови Управног одбора Задужбине Бранка Ћопића, иначе академици: Милосав Тешић (предсједник), Горан Петровић ( потпредсједник), Нада Милошевић Ђорђевић, Матија Бећковић и Душан Ковачевић, на сједници одржаној 5.- ог фебруара у Српској академији наука, одлучили су да се награде из Фонда Задужбине Бранка Ћопића за ђела високе умјетничке вриједности, објављена током 2019. године, додијеле Миладину Ћулафићу ( за збирку прича ,,Преко границе“, СКЗ), Дејани Николић ( за збирку пјесама ,,Календар“, ауторско издање, Чигоја штампа) и Драгану Марковићу ( за збирку пјесама ,,Камен, папир, маказе“, Удружење за очување баштине ,,Дијак“).

Иначе, писац Миладин Ћулафић рођен је у Горњим Лугама код Андријевице. Основно и осмогодишње школавање завршио је у Андријевици, а гимназијско у Беранама. Студије на Групи за југословенску и општу књижевност окончао је у на Филолошком факултету у Београду.

Предавао је око десетак година у школама у Младеновцу, Брчком, Мркоњић Граду и Бањалуци. Након тога вратио се у Београд и радио је до пензионисања као лектор и коректор у НП ,,Јеж“ и у Издавачкој кући ,,Рад“.

Прву збирку прича ,,Упорност траве“ објавио је 1969. године, затим је услиједила још једна збирка ,, Нешто“ ( 1972.), па 1986.- е ,,Неспоразуми“, ,,Дивљи старац“ ( 1993.), ,,Богатство“ (1999.) и ,,Преко границе“ ( 2007.) и допуњено и измијењено издање те збирке 2019. године.

Поред тога објавио је и занимљиве изводе из писмених радова својих ученика ,,Гримасе по ваздуху“ (1983.), ,,Докле ћу морати да будем добар - тако је растао Стеван“ ( 1990.), ,,Без слободе не могу да мрднем“ ( 1993.), затим је објавио и збирку кратких записа из завичаја ,,Точак историје“ ( 1988.), а посебно су занимљиве мудрости и животне истине које је сакупио из крајева гђе је живио и стварао, а које је објавио у два издања ( 1997. и 2005.) под називом ,,Прође памет као трешње“.

Успјешно се огледао и као писац за ђецу ,, Господар солитера“ (2000), ,,Господар солитера и друга чуда“.

Добитник је награде ,,Исидора Секулић“, ,,Светозар Ћоровић“, ,,Радоје Домановић“ за сатиричну причу, ,,Политикине награде за причу“, као и завичајних награда Андријевице и Берана.

Ћулафић своје приче прича разумљивим, једноставним ријечима и реченицама, али и довољно језгровитим и мисленим, оне извиру из срца горштака испод Зелетина које је оплемењено великом мајчинском љубављу, скривеном очинском бригом у раном ђетињству, али и боравком у граду надања, граду свјетлости, граду љубави, граду умјетности, у Београду, истичу оне из сјећања планинца чија душа мирише не само на планинске траве и изворе, него и на лимску воду и облутке, који је од малена био предодређен да много тога запамти и дио тога и литерарно уобличи.

У његовом приповиједању, поред упечатљивог сликања пређела и људи, примјетан је и умјерени траг здравог хумора и оштре сатире. Ређају се догађаји као на филмској траци, ликови из сјенке прелазе у свјетлост, изничу као травке са лушких и зелетинских ливада, па и они којима није познат тај предивни митски крајолик, са доста старина и громила, од којих је највећа она на лијевој обали Лима, стварају своју слику и уживљавају се у неки непознати, а истовремено и познати свијет!

Ова награда је дошла у праве руке, а радује и чињеница да Миладин Ћулафић, иако је загазио у девету деценију, као у воду својег Лима, још пише, а нађе времена и смогне снаге да стигне и до својег завичаја, до Горњих Луга, да удахне свјежину с гора, потока, извора и с ријеке, а да га при том запахне вал успомена и присјећања из некада веома живог краја, стигне тако и до беранских Луга, гђе му живи сестра, па и до рођака у Лушцу, прошета својим Беранама и својом Андријевицом, а кад се нагледа свих тих љепота и исприча са онима с којима и треба, онда се враћа својем Београду и својој породици.

Очекујемо да из његове литерарне радионице залепршају још неке приче или записи народних мудрости и мисли, да се извију сјећања и успомене и да све то зарумени као што зарумене прве дивље и питоме трешње из нашег и његовог крајолика.

Милија Пајковић

Слика може припадати 1 особа