КЊИЖЕВНИК ИЗ АНДРИЈЕВИЦЕ МИЛАДИН ЋУЛАФИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ ФОНДА ЗАДУЖБИНЕ ''БРАНКО ЋОПИЋ''
КЊИЖЕВНИК ИЗ АНДРИЈЕВИЦЕ МИЛАДИН ЋУЛАФИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ ФОНДА ЗАДУЖБИНЕ ''БРАНКО ЋОПИЋ''
Чланови Управног одбора Задужбине Бранка Ћопића, иначе академици: Милосав Тешић (предсједник), Горан Петровић ( потпредсједник), Нада Милошевић Ђорђевић, Матија Бећковић и Душан Ковачевић, на сједници одржаној 5.- ог фебруара у Српској академији наука, одлучили су да се награде из Фонда Задужбине Бранка Ћопића за ђела високе умјетничке вриједности, објављена током 2019. године, додијеле Миладину Ћулафићу ( за збирку прича ,,Преко границе“, СКЗ), Дејани Николић ( за збирку пјесама ,,Календар“, ауторско издање, Чигоја штампа) и Драгану Марковићу ( за збирку пјесама ,,Камен, папир, маказе“, Удружење за очување баштине ,,Дијак“).
Иначе, писац Миладин Ћулафић рођен је у Горњим Лугама код Андријевице. Основно и осмогодишње школавање завршио је у Андријевици, а гимназијско у Беранама. Студије на Групи за југословенску и општу књижевност окончао је у на Филолошком факултету у Београду.
Предавао је око десетак година у школама у Младеновцу, Брчком, Мркоњић Граду и Бањалуци. Након тога вратио се у Београд и радио је до пензионисања као лектор и коректор у НП ,,Јеж“ и у Издавачкој кући ,,Рад“.
Прву збирку прича ,,Упорност траве“ објавио је 1969. године, затим је услиједила још једна збирка ,, Нешто“ ( 1972.), па 1986.- е ,,Неспоразуми“, ,,Дивљи старац“ ( 1993.), ,,Богатство“ (1999.) и ,,Преко границе“ ( 2007.) и допуњено и измијењено издање те збирке 2019. године.
Поред тога објавио је и занимљиве изводе из писмених радова својих ученика ,,Гримасе по ваздуху“ (1983.), ,,Докле ћу морати да будем добар - тако је растао Стеван“ ( 1990.), ,,Без слободе не могу да мрднем“ ( 1993.), затим је објавио и збирку кратких записа из завичаја ,,Точак историје“ ( 1988.), а посебно су занимљиве мудрости и животне истине које је сакупио из крајева гђе је живио и стварао, а које је објавио у два издања ( 1997. и 2005.) под називом ,,Прође памет као трешње“.
Успјешно се огледао и као писац за ђецу ,, Господар солитера“ (2000), ,,Господар солитера и друга чуда“.
Добитник је награде ,,Исидора Секулић“, ,,Светозар Ћоровић“, ,,Радоје Домановић“ за сатиричну причу, ,,Политикине награде за причу“, као и завичајних награда Андријевице и Берана.
Ћулафић своје приче прича разумљивим, једноставним ријечима и реченицама, али и довољно језгровитим и мисленим, оне извиру из срца горштака испод Зелетина које је оплемењено великом мајчинском љубављу, скривеном очинском бригом у раном ђетињству, али и боравком у граду надања, граду свјетлости, граду љубави, граду умјетности, у Београду, истичу оне из сјећања планинца чија душа мирише не само на планинске траве и изворе, него и на лимску воду и облутке, који је од малена био предодређен да много тога запамти и дио тога и литерарно уобличи.
У његовом приповиједању, поред упечатљивог сликања пређела и људи, примјетан је и умјерени траг здравог хумора и оштре сатире. Ређају се догађаји као на филмској траци, ликови из сјенке прелазе у свјетлост, изничу као травке са лушких и зелетинских ливада, па и они којима није познат тај предивни митски крајолик, са доста старина и громила, од којих је највећа она на лијевој обали Лима, стварају своју слику и уживљавају се у неки непознати, а истовремено и познати свијет!
Ова награда је дошла у праве руке, а радује и чињеница да Миладин Ћулафић, иако је загазио у девету деценију, као у воду својег Лима, још пише, а нађе времена и смогне снаге да стигне и до својег завичаја, до Горњих Луга, да удахне свјежину с гора, потока, извора и с ријеке, а да га при том запахне вал успомена и присјећања из некада веома живог краја, стигне тако и до беранских Луга, гђе му живи сестра, па и до рођака у Лушцу, прошета својим Беранама и својом Андријевицом, а кад се нагледа свих тих љепота и исприча са онима с којима и треба, онда се враћа својем Београду и својој породици.
Очекујемо да из његове литерарне радионице залепршају још неке приче или записи народних мудрости и мисли, да се извију сјећања и успомене и да све то зарумени као што зарумене прве дивље и питоме трешње из нашег и његовог крајолика.
Милија Пајковић